Oproštaj ili opraštanje nikada nisu laki i uvek su ispunjeni tugom i nadanjem u nove susrete i neke nove početke, nose u sebi zebnju i „stegnuto srce“, nekada suze radosnice ili suze tuge, a mogu se izraziti kao stihovne ili univarzalne ili klasične poruke.
Naročito je teško kada neko koga volimo i do koga nam je stalo, odluči da ode od nas i da nas ili ostavi, ili kada pak neko ko nam je blizak mora da ode daleko, da pronađe svoju sreću i da počne neki novi život, kada se od njega opraštamo sa zebnjom i čežnjom za novim susretom, ali ga ne zaustavljamo, jer smo svesni da je i njemu samom takva odluka teška i da je dugo razmišljao i da je „prelomio“ da ode jer je za njega ipak tako najbolje.
Najlakše je od nekoga se oprostiti na šaljiv način ili nekim takozvanim „oproštajnim stihovima ili citatima“, koji do neke mere najbolje izražavaju ono što se u duši oseća i misli, ali nisu patetični i nisu jadikovke ili tužbalice, već svest da osoba koja se oprašta od nas mora da ode, i da je pak na dalje taj i takav oproštaj jedna nužnost i vrla neminovnost, te su takve poruke najčešće odraz neke vrste pak ili pomirljivosti i/ili prihvatanja novonastalih okolnosti i situacije koja nas je možda čak zatekla i baš nespremne.
Oproštajni stihovi, mogu biti pak i odraz tuge zbog nečije smrti, zbog rastanka sa voljenom osobom, zbog odlaska daleko i trajno onoga koga volimo i za kime patimo, ali se trudimo da utešimo sebe i da se na dostojanstven način pomirimo sa gubitkom, bolom ili tugom, te da bar shvatimo i prihvatimo ono što se dogodilo na najbolji mogući način, i što bezbolnije prevaziđemo sve što novi dani nose sa sobom, kada shvatimo da smo u nekom smislu „ostali sami, neispunjeni i nedovoljni“ sami sebi u svom životu, ali da moramo krenuti dalje i da sećanje na prošlost samo produbljuje stare rane i sprečava ih da one nekako i adekvatno „zarastu i zacele“.
Najpoznatiji i najdirljiviji oproštajni stihovi za razne prilike
U nastavku teksta će biti ispisani neki prigodni oproštajni stihovi ili poznati citati, za razne prilike i kada od nekoga želimo da se na pravi način oprostimo, u skladu sa povodom i okolnostima koje definišu novonastalu situaciju.
Kada ti godine oduzmu nadu, ili ti dani sećanja ukradu,
Nikada ne zaboravi lepe uspomene, uvek se seti da imaš mene,
Iako se sada rastajemo, i plačemo tužno i ti i ja,
Znaj da te volim kao i nekada, i želim da ti sunce zauvek veselo sija.
Te su noći padale hladne kiše, znala sam da te neću videti nikada više,
Moja je tuga prevelika da u ove reči stane cela, ti znaš koliko sam te volela,
I nisam ti stigla reći sve što sam htela, srce moje sada pati, ostaje bez najdražeg dela,
Ali neću biti više tužna, pokušaću da budem vesela, jer sam tebe imala i jer sam te srela.
Kao što sam i ja sada sam, i ti si ostala sasvim sama,
Nebo je bilo tužno, i dugo je predugo plakalo za nama,
Ne znam da li ću se ikada vratiti tebi, ali znam da nikada želeo ne bih,
Da budeš tužna i da za mnom patiš, zato te molim da pokušaš da shvatiš,
Ne odlazim jer sam prestao da te volim, odlazim jer moram i sam se sa sobom borim.
„Ti nemaš prava na mene, ti si ih imao stotine,
Na tvome krilu su spavale, a ja sam samo imala tebe!“
„Smrti, smrti, crna smrti, ti si došla po nju je li?
Ne preseci vezu našu, Boga radi, a Smrt veli:…
Vašaj sreća tako jaka, preseći je ja ne mogu,
Samo ću joj to mi s’ može, drugo ime sada dati,
Do sada se srećom zvala, od sad će se tugom zvati!“
„Ti samo budi, dovoljno daleko, za mene postoji drugi neko,
Čije će reči, manje da bole, čije će ruke lepše da vole,
Ti samo budi, u srcu trag, još će mi neko, biti drag!“
„Živim zbog drugih, meni je svejedno, posle tebe potop ništa nije vredno,
Podmuklo zaboli kao kvarni zubi, istina je da se samo jednom ljubi,
I uvek svečano obećam, a znam da lažem u sebi,
Da ću prestati da se sećam..ovo je poslednja pesma o tebi!“
Ti si ušao u moje srce, kao povetarac lak, i ja sam te beznadežno zavolela,
Otišao si kao bledi trag u snegu, ali ja te još uvek nisam prebolela!
„Oprosti mi što te volim, Bog me kaznio, dao mi je da te vidim pa te uzeo,
A u mome srcu samo, teku otrovi, u njima me nema više, u njima si ti!“
„Sutra ćeš pronaći drugu, zagrli me i ne plači, neko će izbrisati tugu!“
Smrt ne postoji, ljudi umiru kada ih svi zaborave,
Ti si samo otišao u drugi dom, da se tvoja duša i misli oporave,
Postao si anđeo čuvar naše sreće i naše tuge, uvek ćemo čuvati sećanje na tebe,
Ti nam se nasmeši nekada, tamo sa druge strane, tamo iza šarene duge!
„Da Bog da stane cijeli svjet, stane bar na tren, da se opet tebi vratim,
Da me zagrliš kao dijete, pa nek glavom platim,
Ljubi me na tren, vjeruj mi na rječ, moj je život lažni sjaj,
Previše za kraj, a premalo za oproštaj!“
I tako dođeš mi u san, da me samo još jednom podsetiš,
Koliko me boliš svaki dan.
„U mojim venama, tek promil krvi je, više me ni senka ne stiže,
U mojim venama svega je premalo, ali je tebe previše!“
„Ostani, ovu noć kad svi mi prijete, ostani,
Zagrli me kao dijete, ostani, jer sva si ljubav moja samo ti,
Ostani, da me čuvaš kada zaspu anđeli!“
Preteško je voleti, u srcu suze kriti, i znati da si ostavljen, a stalno nasmejan biti,
Ja svu ti sreću želim, živim da se tvom osmehu veselim,
Jer te još uvek neizmerno volim, ali sada idi, ne želim da te molim,
Sreća je kada je dele dvoje, naša se razišla na moje i na tvoje.
Šta su sada uspomene, na tebe i na mene, kada više mi nismo jedno,
One su ono što smo imali i što je bilo vredno, ono po čemu se sećam tebe i sa proleća i kada su zime,
Sada idi i nemoj da se okrećeš, a ja ću uvek na krajičku usana da čuvam samo tvoje ime, i od danas se za mene zoveš, molim te nikad ne zaboravi me.
Idi i neka te prati sreća, idi i neka je od tuge ona uvek veća,
Nemoj da se vratiš, nemoj da me zoveš, spali slike stare i naše spomenare,
Jer kada jednom se ugasi ljubav, kada jednom nestane prava sreća,
Sve je manje vredno, i ništa nije važno, ne mora niko više da te se seća.
„Idi, idi, srećo moja, idi kad te molim, beži dalje od mog srca, sve više te volim!“
„Idi, široko ti polje, idi biće mnogo bolje!“
„Čuvam njena pisma, čuvam slike stare,
Izbledela slova, naše spomenare!“
Nema nade na kraju naše balade, neka drugi sreću grade kada mi to nismo znali,
Mnogo smo hteli i previše sanjali, da je sve prolazno tada nismo prihvatali,
Kada odeš dalje, kada nađeš drugu, ne sećaj se mene, zaboravi na tugu,
Ja nikada neću da prestanem ad te volim, ali kada to i pomislim, počne srce da me boli.
„Ja nisam tu, okreni se, tu nema nikoga,
U ovoj sobi je samo tihi zrak, i nema ikona,
Tu bila je, tek blijeda sjen od fantazama,
I nestala strmim stazama, crven trag je njen!“
„Nisi valjda luda da se stidiš, što si me prognala istočno od Raja,
Barem se nasmeši kada me vidiš, ostani đubre do kraja!“
Idi sada daleko, voleće tebe drugi neko,
Ti si rođena da te svako voli, a ja sam stvoren da me srce boli,
Nek me vetrovi lome, neka me valovi sudbine troše,
Ja ću te voleti zauvek, nikada ti neću poželeti loše.
„Uspori malo, sudbino sestro, idi na neko drugo mesto,
Šta smo ti krivi, šta smo ti dužni, juše srećni danas tužni!“
Život je jedan roman, pročitan,
Život je teška priča i retko je samo san,
U knjizi se možeš vratiti na prethodne strane, ali ne i u životu, on ne može da stane,
Ipak je danas samo za mene, na jedan trenutak prestalo sve,
Kada sam shvatila da me ne voliš više, kada je otišlo srce moje i ljubav počela da mre.
