Kada su u pitanju teme za razgovor koje se mogu klasifikovati kao zanimljive i „dobro došle“, postoji bitna razlika u tome sa kime se razgovara o nečemu, jer pre svega u zavisnosti od toga sa kim o nečemu razgovaramo (sa roditeljima; prijateljima; partnerom; poslovnim saradnicima), moramo odabrati adekvatnu temu o kojoj ćemo pričati.
Svakako, ne treba se baviti uopšteno temama vezanim za politiku, ili za neke oblasti u koje se ne razumemo, posebno ne ako nekoga tek upoznajemo, pa često u želji da ostavimo utisak i da dalje nekako i impresioniramo sagovornika, započinjemo neke razgovore o stvarima u koje se uopšte mi i ne razumemo, i na takav način i ostavimo pogrešan utisak i dodatno se izblamiramo.
Dakle, kada se sa nekim razgovara, najbolje je da teme koje se biraju budu one uopštene, gde „obe strane“ mogu da iznesu neki svoj stav ili mišljenje, ali gde različitosti neće da dovedu do žučnih rasprava ili sukoba, kakav bi bio slučaj sa političkim temama, ili pak sa temama vezanim za istoriju, stručne oblasti i slično.
Danas je ralativno lako pričati o raznim TV sadržajima, muzici koja prihvata različitosti i lične stavove, pa čak i nekoga ogovarati i prepričavati neke sopstvene ili tuđe blamove iz detinjstva ili skorijeg vremena.
Priča o putovanjima, zanimljivim destinacijama, zabavama, provodu
Jedna od najjednostavnijih tema za razgovor jeste ona o putovanju na kome ste bili ili na koje pak vi imate želju da odete, a u današnje vreme neće biti neprijatno ni osobama koje iz finansijskih razloga nisu imale priliku da obiđu „pola sveta“, jer svakako imaju internet, te i putem virtuelnih obilazaka raznih destinacija mogu da se upoznaju sa znamenitostima mesta na koje vi idete ili sa koga ste de upravo vratili.
Dalje, ako ste poneli neke pouke sa putovanja, naravno da ćete ih podeliti sa svojim prijateljima, kako se oni slučajno ne bi „prevarili na isti način“, te i ako ste pronašli najbolje mesto za obrok, način da manje platite neki obilazak ili da uštedite na ceni parking mesta, tako što ste našli manju i zabačeniju, ali mirnu i besplatnu ulicu, bićete sigurno potpuna zvezda razgovora.
Dalje i ništa manje bitno, jeste priča o noćnom provodu, restoranima koji su odlični a nisu jako preskupi, ali i onim mestima koja su sasvim ekskluzivna i na koja se ipak mora otići, bez obzira na to koliko su skupa i što ćete na njih potrošiti možda pola svoje mesečne plate.
Razgovor o filmovima ili TV serijama; omiljenim glumcima i glumicama
Svakako je jedna od zanimljivijih tema za razgovor, omiljeni film, serija, radnja, glumci, te i pak neuzbežni sukob mišljenja oko toga da li je bilo potrebno sniniti drugi i treći deo, jer je potpuno uništena suština priče zbog finansija.
Pa kada se zatim dođe do sukoba mišljenja oko toga da li je bolji glumac, Al Paćino ili Marlon Brando, da li je zgodnija Hale Beri ili Mišel Fajfer, koji je „Agent 007“ bio najbolji, koji je film iz serijala o Džejmsu Bondu bio najbriljantniji, tu svakako „raspravi“ nema kraja, ali je suština da se niko ni na koga nmeće naljutiti jer ima sopstveni stav i mišljenje i nije potrebno da se žustro sa nekim svađa, ili da se prekine komunikacija zbog neslaganja oko omiljenog glumca ili filma.
Posebna su priča omiljene serije, i neizbežna je rasprava oko toga da li su turske bolje od starih španskih telenovela, i dali je nužno da kod Turaka kraj uvek bude tragičan, dok je kod brazilskih i latinoameričkih serija kraj uvek srećan iako sasvim prozaičan i besmislen, uz oživljavanje umrlih likova na neverovatne načine koji se kose sa zdravim razumom, a suštinski one prikazuju „život običnog sveta“.
Reality formati – pošast savremenog doba i način da se „skrene pažnja“ sa svog života
Neizbežno je svakako raspravljanje oko reality formata, i oko toga da li su se posvađale neke dve do juče sasvim anonimne starlete, koje su se proslavile stavljanjem silikona ili nekim „privatnim snimcima“, ali je suština da su takve TV emisije postale nužnost savremene televizije.
Naime, još je od doba starog Rima, postojalo pravilo da se narod koji je gladan i siromašan, ipak zabavi putem gladijatorskih igara u areni, i da postane na neki način zahvalan i srećan, ma koliko da je bedan i jadan, jer se ne nalazi u krugu u kome će da ga zasigurno rastrgnu lavovi, i postaje i on sam deo rulje koja navija da čovek bude rastrgnut, da bude žrtva, jer se sa njim podsvesno oni i poistovećuju, ali na neki način se osećaju bezbedno i spašeno, iako im život vredi isto onoliko koliko i onome ko će postati obrok gladnoj zveri.
Od tada je poznata izreka „Dajte narodu hleba i igara“, a koja znači da kada se ljudima serviraju tuđi problemi, makar oni bili i izrežirani i vešto unapred smišljeni, a njihovi akteri u datim reality emisijama za svoje igre bogato plaćeni, oni svoje stvarne probleme doživljavaju kao manje strašne i manje tragične, te raspravljaju o tuđim svađama i problemima, zaboravljajući na one svoje, prave koji ih čekaju kada se režirane emisije jednom završe.
Upravo u tome i jeste suština zanimljivosti rasprava onih koji u reality programima ne vide ništa loše, i onih koji smatraju da su oni „dno društva“ i da su sramota i pošast koju treba zabraniti, pa ako nekada nemate teem za razgovor, uvek postoje neke nove „Farme“; „Zadruge“ ; „Parovi“ i slične emisije, koje mogu poslužiti kao idealna zanimacija kada vam ponestane tema za razgovor sa prijateljima.
Pričajte o vremenu, muzici, modi, kulturi, društvenim događajima
Poznato je da je kanadski glumac i komičar Džonatan Džon Lažoa, jednom prilikom kao šalu, izrekao jednu veliku istinu – „ Kada nemam o čemu da pričam, ja pričam o vremenu!“, te je upravo u situacijama kada nekoga ne poznajete dobro ili kada ne znate kako da započnete razgovor, sasvim praktično početi priču o vremenskim prilikama, posebno ako ste upoznati sa time kakvo će biti vreme i naredne endelje.
Svakako se na to vrlo lako nadovezuje tema o tome kako ste se adnas obukli, i da li je potrebno sutra se obući laganije ili pak toplije, te se dolazi i do činjenice da je najbolje obući se slojevito.
Ali naravno kada se već pređe sa praktičnih na one modne savete, logično je da se pokrene tema novih jesenjih trendova, i to da li je apsolutni modni promašaj nositi kombinaciju crne i teget, te da li su vrhunski modni magazini ove godine pogrešili kao i uivek u odabiru najbolje obučene osobe na svetu, uz usputno zgražavanje nad činjenicom da su „biciklističke“ ponovo trend, da se vraćaju neon boje, i da je sasvim nedopustivo da se uz trenerku nose štikle, makar to obukla i Rijana lično.
Teme će na dalje same od sebe da se nižu, jer polovini društva uopšte neće biti jasno, da li će biti odložen koncert na otvorenom vama omiljenog benda, i šta uopšte obući ako se radi o nekom pak festivalu, a da bude u isti mah i moderno ali i praktično, ako padne kiša ili bude hladno.
A tema muzike, dovoljno je da se započne, nepresušni je izvor „sukoba mišljenja“, jer svakako iako većina u društvu sluša sličnu muziku, postoji i onaj deo koji sluša sasvim suprotan žanr, ili pak oni „zakleti protivnici“ turbo-folka, koji ipak znaju sve pesme Dragane Mirković ili Seke Aleksić, jer su one eto stalno na malim ekranima, i ne može se od toga „pobeći“, a rock i punk nemaju dovoljno mesta, i nužno su kategorije za koje se treba boriti i koje treba da nađu svoje mesto, pa se bunt pretvara u raspravu, koja se opet neće završiti nikakvim ozboljnijim sukobima mišljenja, osim iznošenja ličnih stavova.
Kada se sa muzike i toga šta ko tačno sluša, uz ubeđivanje da je savremena muzika „nekvalitetna i da je vid posrnuća“ u odnosu na stare vredne bendove i muzičare, skrene tema na kulturu i umetnost, tu već do izražaja dolazi malo veće poznavanje i opšte kulture i raznih sfera umetnosti uopšte, pre svega dramske scene, slikarstva, književnosti, klasične muzike.
Svakako, nije nužno da se do detalja zalazi u to koje je čije delo ili da se vrši lirska analiza i interpretacija žanrova u slikarstvu ili književnosti, jer svakako takve teme nekoga interesuju manje a nekoga više, te se tu može dovesti u pitanje i nečije obrazovanje i uopšte spektar širine interesovanja, pa se može desiti da se neko oseti poniženo i bezvredno, jer ne poznaje podelu na epohe, stilske pravce ili pak ne zna koi je autor nekog dela.
U tom smislu je najbolje ograničiti razgovor na neke uopštene informacije, u smislu gde se dakle održava neka izložba, koja je predstava i gde na repertoaru, pa će oni koji su zainteresovani dobiti potrebne informacije, a opet oni koji nisu, neće biti izvrgnuti ruglu i podsmehu.
Pričajte viceve ili neke lične ili tuđe anegdote; ogovarajte starlete ili „starletane“
Svakako kada god nemate nikakvu inspiraciju o čemu da počnete razgovor, dobro dođe neki vic samo da se razbije početnma monotonija, a posebno je zabavno ako neko zaista ne ume da priča viceve, ili ako je zaboravio neki deo vica pa se salva smeha izazove u društvu i pre nego što se poenta vica i ispriča.
Dalje, ako imate neke lične anegdote ili blamove, svakako ne one suviše lične, možete ih pdeliti sa svojim društvom, a svojstveno našem mentalitetu, možete i ogovarati nekog kolegu ili pak manje dobrog priajtelja, i ismejati neki njegov gaf ili doživljaj.
Ipak, treba upamtiti, da svakako nije lepo pričati o nekome ko nije prisutan, ili pak iznositi neke intimne detalje o nekome da bi se drugi prisutni zabavili, te ako se radi o nekom vašem dragom prijatelju ili osobi koja nije zaslužila takav tretman, najbolje da se na vreme zaustavite, jer dakle svakako postoji puno javnih ličnosti koje se ne bave ničim, a koje zarađuju novac na svojim iliti blamovima, i na svojoj gluposti, te njih opušteno možete da bez griže savesti ogovarate „do mile volje“.
Svakako, iako nije lepo da se bilo ko izvrgne ruglu i podsmehu, osobe koje se ne bave nikakvim konkretnim poslom, ali koje zarađuju basnoslovne sume novca, nužno su „trn u oku“, onim vrlo vrednim osobama koje se bore za egzistenciju i koje se sa punim pravom opiru i gnušaju takvih „izdizanja“ besposličara i dokoličara, kojima se promovišu potpuno pogrešne vrednosti u sistemu i u društvu.
